Pismo jedne Sare
“Zasto mi je dijagnoza najbolja stvar u životu”
“Od kada sam bila tinejdžerka, odnos sa mojim telom je uvek bio problematičan. Od malih nogu su me učili da se moja dostojnost smatra na osnovu mog izgleda. A onda je bilo hrane. Hrana je bila tu za mene kada mi je bila potrebna uteha, bila je tu da ublaži bol. Koristila sam je da otupim osećaj neadekvatnosti i svoj nefunkcionalan život u kući.
Moje najranije sećanje na prejedanje bilo je kada sam imala 16 godina. Razvila sam prijateljstvo sa hranom. Utešila me je kada niko drugi nije mogao, odagnala moje osećanje beznađa i nedostojnosti.
Godinama sam surfovala na talasima svog poremećaja u ishrani, a da to nisam ni znala. Postojali bi periodi prejedanja i onda bih prešla u režim ograničenja. Očajnički želeći da smršam, probala sam dijetu, šejkove, pilule, planove obroka, režime u teretani..povraćanje… Ali ništa nije uspelo, bio je to začarani krug.
Uvek sam znala da ono što radim nije u redu, ali nisam tačno znala šta nije u redu. Godine bezbrojnih pregleda kod doktora i savetovanja, niko nije prepoznao moj problem. Svaki put kada sam stala na strašnu vagu u ordinaciji, rečeno mi je da „više vežbam i jedem zdravije“.
Tokom 12 godina, moja povraćanja hrane su bila moja najdublja i najmračnija tajna. Provela sam 12 godina svog života osećajući apsolutno gađenje prema sebi i svojoj navici. Osećala sam se kao da ne mogu da se kontrolišem.
Sada se više nije radilo o tome da sam ono što je društvo stereotipno smatralo debelim, lenjim i nemotivisanim, nešto nije bilo u redu i trebala mi je pomoć.
Prejedanja su preuzimala moj život, borila sam se sa svojim mentalnim zdravljem i svakodnevno ublažavala bolove hranom. Poverila sam se svom psihologu i ona me je uputila kod stručnjaka specijalizovanog za poremecaje ishrane. To je bio moj trenutak za slavljenje! Konačno je imalo smisla.
TREBALO JE NEKO DA MI KAŽE PRAVIM IMENOM! BOLESNA SI I LEČIĆEŠ SE.
Dijagnoza je najbolja stvar koja mi se dogodila. Stavljanje imena u moju najveću tajnu promenilo mi je život.
Ne samo što se sada lečim od poremećaja prejedanja, već znajući da nisam jedina kojoj je neko pomogao da se otklone krivica i stid koji sam tako duboko osećala već 12 godina.
I prvi put u životu moja težina nije prioritet, oporavak jeste.”